FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

dae ba041376

Ернст Нолте

 

По завршетку рата Ријеку су окупирале италијанске трупе, а касније су им се придружили француски и енглески контингенти: савезничка окупација била је погоднија због неразјашњене ситуације. Није постојала никаква вероватноћа да би се тај град могао једноставно препустити Југословенима или на пример пасти као жртва хрватског народа. Неповерење је изазвало неизвесност, а пре свега националисти су били заинтересовани да ово неповерење искористе против владе Франческа Саверија Нитија, чијег су се унутрашњеполитичког курса плашили више него ичега другог, зато што је у крајњој линији имао за циљ конституисање социјалдемократије. Затегнуто расположење изазвало је инциденте у Ријеци; на једногласну одлуку савезничке команде италијански одреди морали су да се повуку из града и да се стационирају у непосредној близини, у Ронки. Тамо је неколицина официра сковала заверу са намером да запоседне Ријеку и молили су Габријела ДАнунција да преузме команду.

ДАнунције је у рату, баш као што је и сањарио, својој песничкој слави придодао и славу ратника. Он је одликован Златном медаљом, највишим и врло ретким орденом Италије за храброст, изгубио је око и крај рата дочекао у рангу потпуковника. Па ипак, он у ствари није био војник, већ превасходно привилеговани авантуриста у различитим униформама, који је у једној венецијанској палати смишљао најодважније акције и изводио их на копну, води и ваздуху по властитом нахођењу. Њега су поштовали као највећег песника нације, премда и као човека који је маја 1915. године у одлучној мери допринео уласку Италије у рат. Тако је један човек у Европи, с оне стране дисциплинованог и многобројног умирања маса, доживљавао рат као велику авантуру, огромну потврду свог моћног ја а у њему су потврду нашли и сви они којима је стање духа и положај дозвољавао сличан став, пре свега знатан број младих официра. Крај рата значио је за учитеља и његове ученике исто: крај заноса, почетак свакодневице, поновно ступање у свет у којем се воља оштро судара са реалношћу, која се при том не може изазвати на двобој ни за њу ставити живот на коцку. За њега и остале Ријека је представљала једину прилику да и даље живе на „великој нози“.

DAnnunzio 3

Тешко се може поверовати да је „љубав према отаџбини“ била суштински мотив ових људи. Ту се напуштени комадић земље није уз губитке и жртве бранио од наступајућег непријатеља, већ су трупе сопствене армије без крвопролића добиле наредбу за повлачење, а они су дезертирали да би се прошетали.

Са правног аспекта гледано, заиста је то била група дезертера са којом је ДАнунцио 11. септембра увече кренуо из Ронкија на Ријеку. Али, регуларна војска је на разне начине подржавала потез ових дезертера и у Ријеци је командант корпуса, после кратке борбе са савешћу, са сузама у очима загрлио великог песника и напустио бојно поље. То је био први наговештај онога што ће у будућности значити војна заклетва и наредба о послушности. Француска и Енглеска приклониле су се отвореном нападу и повукле своје контингенте. То је био први успели блеф у Европи после првог светског рата, али неће бити и последњи.

Дуже од годину дана ДАнунцио је владао као „comandante“ Ријеком. У светској историји никада није било упечатљивије комедије, која је у тој мери указивала на будуће догађаје.

Влада у Риму блокирала је Ријеку док ју је истовремено снабдевао Црвени крст. Италијанске трупе окупирале су град и биле у најбољим другарским односима са ДАнунцијевим легионарима. Половина становништва била је непријатељски расположена према команданту, [1] али пред његовом палатом одржавале су се делиричне народне манифестације, једна за другом. Приликом појављивања „salvatorea“ (спаситеља) спуштале су се „gagliardetti“ (мале заставе), ножеви легионара су блистали, док су мртвачке главе претиле са њихових ознака. У дијалогу говорника са масом узбуђење би расло до пароксизма и на питање „A chi l’ Italia?“ (Чија је Италија?) попут грома одвратило би на хиљаде гласова „A noi“ (Наша). Зар то није разбијало оквире свих наслеђених појмова? „То је живот, који избија на видело? То је живот, који бесни!“ [2]

fiume8ix1920corteoprocl

Заиста, легионари и кћери града бесконачним промискуитетом славили су живот и јединствени час. [3] ДАнунцио је зору новог доба видео испуњену лепшим и бољим животом: „Версај значи старачку слабост, пролазност, тупоглавост, лукавост, превару и окрутност, која очима раширеним од страха гледа у свет; Ронки значи младост, лепоту, храброст, раздрагану жртву, опште циљеве, моћну новину . . . Новина живота није у Одеси, она је у Ријеци, она није у Црном мору, она је на Кварнеру.“ [4]

Ова животна новина, међутим, није била ништа друго до поновно буђење најстарије културе. Наиме, као истурени борац Рима и његове трихиљадугодишње мисије, овај војник-песник чува стражу од надолазећег варварства безизражајних словенских племена: „Ако је (Постојну) не бисмо држали, онда би поплава балканских племена, поплава словенског варварства продрла до на двадесет километара пред зидине Трста.“ [5]

Висока културна свест не спречава ДАнунција да се, у бесу због моћника Версаја, који су га додуше толерисали, али не и признали, прогласи предводником крсташког похода свих потлачених народа: „То је нови крсташки поход свих сиромашних и искоришћених народа, нови крсташки поход свих сиромашних и слободних људи против народа који узурпирају и гомилају сво богатство, против пљачкашких народа.“ [6]

Ту и тамо би у Ријечку луку упловио неки срећно заробљени брод, но бродоградилишта и фабрике су мање-више обуставиле рад: упркос томе, ДАнунцио је свом граду дао нови политички и економски устав, касније назван „Carta del Carnaro“, чији је главни аутор био синдикалиста Алчесте де Амбрис, и који је, ако мешавина значи савременост, у сваком случају био најсавременији од свих устава. Он је из средњовековне прошлости преузео ознаку двају парламената („Consiglio degli Ottimi“, „Consiglio dei Provvisori“) и значај аутономних корпорација. Устав је осуђивао паразите и уздизао произвођаче онако како је то чинио анархо-синдикализам. Хтео је да буде народна влада у Русоовом смислу и тумачио је на сличан начин као и он неограничену моћ, која се у „случају опасности“ преноси на команданта; њиме су жене еманциповане као у доба просвећености и уводи се култ државе као што су то чинили антички полиси. Први пут савремени устав постаје музика једне „instituzione religiosa e sociale“ (верске и друштвене институције – прим. прев.), јер велики народ не ствара само Бога по свом узору, већ компонује и химну за свог Бога. Величању нове вере треба да служи „кружна грађевина“ за барем десет хиљада слушалаца, коју је ускоро требало саградити. Тако старо и ново постаје елемент новог света, који је позван да победоносно превазиђе капитализам и социјализам. [7]

12 91920 1

Нема сумње да овај програм садржи неколико тачака (пре свега, само условно признавање својине), због чега је конзервативцима морао бити сумњив. И заиста, ДАнунцио је све чешће био у контакту са револуционарима, на чијем је челу био Енрико Малатеста [8] са неколико својих младих официра, који су се развили у готово савршене комунисте. Жеља са републиком повезивала се са планом о „маршу на Рим“ и због свега тога је неколицина највернијих пријатеља у Риму бивала све сумњичавија. Како је осим тога ДАнунцио после Рапалског уговора постао негативан елемент италијанске спољне политике и како се његова ситуација још више погоршала због бесмислених провокација, убрзо је дошао крај авантуре. Непосредно пред Божић 1920. године, Ђолити је регуларним трупама дао наређење за напад, а ДАнунцио је захваљујући извесном броју пoгинулих створио појам о „Natale di Sangue“. Када су прве гранате бојног брода Andrea Doria прелетеле преко великог трга, на којем се тако често чуо поклик „Italia o morte“, и пале на палату команданта, песник је напустио свој град [9] и упутио се до језера Гарда, где је још неколико година имао политичку моћ, да би се затим претворио у успомену и на крају умро као терет. [10] Његови легионари расули су се 1921. године широм Италије; већина је ојачала редове фашиста, али немали број гневно је критиковао Мусолинија као „издајника“.

 

__________

[1] Непосредно пред изборе ДАнунцио је прогласио ратно право у Ријеци и смрћу припретио сваком „chiunque professi sentimenti ostili alla cause di Fiume“ (!) (Таска, n.n.m., стр. 75).

[2] Габријеле ДАнунцио  Italia e Vita, Roma, 1920, стр. 83.

[3] Упор. Ентони Родс  The Poet as Superman – A Life of Gabriele d’Annunzio, London, 1959, стр. 196.

[4] Габријеле ДАнунцио  Italia e Vita, Roma, 1920, стр. 51, 58.

[5] Габријеле ДАнунцио  Italia e Vita, Roma, 1920, стр. 32.

[6] Габријеле ДАнунцио  Italia e Vita, Roma, 1920, стр. 42.

[7] La Reggenza italiana de Carnaro-Disebno di un nuovo ordinamento dello Stato libero di Fiume, Novara, 1925. (Такође у Prose di ricerca . . ., том I, стр. 107–134).

[8] Малатеста је био једини из Бакуњинове Алијансе који је преживео, и према оцени добрих познавалаца био је једини револуционар у тадашњој Италији (упор. Таска, n.n.m., стр. 78).

[9] Он то свакако није учинио из пуког кукавичлука, већ пре из одбојности према искључиво логичкој последици, која није истовремено естетска.

[10] Службеник, који се бринуо и чувао ДАнунција, обавестио је Мусолинија о смрти песника и при том је направио карактеристичну омашку: „Радујем се што могу да вам јавим лошу вест.“ (Галеацо Ћано, Tagebücher  1937/1938, Хамбург, 1949, стр. 116).

 

Превод са немачког: Мирјана Поповић и Златко Красни

Извор: Ернст Нолте, Фашизам у својој епохи, Просвета, Београд, 1990.