FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

11. Imperium Romanum. Div. Tiberius Claudius Nero. 01. Suovetaurilia žrtvovanje vepra ovna i bika mermer druga decenija I veka n. e. Musee de Louvre Pariz

Рене Генон

 

Титула „Краљ света“, схваћена у свом најузвишенијем, најпотпунијем и уједно најстрожем смислу, односи се с правом на Мануа, примордијалног и свеопштег Законодавца чије се име налази у различитим облицима код многих народа старог века. Присетимо се само, у вези с тим,  египатског Мина или Менеса, келтског  Менва или грчког Миноја. [1] То име нипошто не означава неки повесни или легендарни лик. Оно, заправо, означава начело, космичку интелигенцију која одражава чисто духовно светло и обликује Закон (Dharma) својствен стању нашег света и циклуса постојања. То је начело истовремено архетип човека који се посебно као такав сматра мислећим бићем (на санскрту mânava).

С друге стране, овде је важно упозорити да то начело може очитовати духовно средиште успостављено на земљи посредством организације задужене за свеукупно очување баштине свете предаје, нељудске по пореклу (apavrushêya), помоћу које се примордијална Мудрост преноси кроз временска раздобља онима који је могу прихватити. Поглавар једне такве организације, представљајући на неки начин самог Мануа, с правом ће моћи да носи његов наслов и обележја, па чак и да се заиста поистовети с начелом чији је он људски израз и пред којим нестаје његова личност у мери спознаје до које мора доћи да би могао вршити своју функцију. Такав је случај управо с Агартом, ако је то средиште наследило, као што упућује Сан-Ив, баштину старе Сунчеве династије(Sûryа-vansha) која је некада боравила у Аjоди (Ayodhyâ), [2] и која своје порекло вуче од Вивасвата (Viaivaswata), Мануа актуeлног циклуса. Сен-Ив, као што смо казали, не замишља врховног поглавара Агарте као Краља света. Он га представља као врховног свештеника и поставља га уз то на чело „Браманске цркве”, [3] што је назив који произилази из једне одвећ западњачке концепције. То потоње припада му засебно, што ће рећи у потпуности, каже нам у том погледу господин Осендовски. Чини се да су обојица видели само оне стране које су најдирекније одговарале њиховим властитим склоностима и властитим преокупацијама, јер ту се, заправо, ради о двострукој, истовремено краљевској и свештеничкој моћи.

Понтификално обележје, у истинском смислу речи, својствено је стварно вођи иницијацијске хијерархије, а то захтева објашњење. Реч Pontifex дословно значи градитељ мостова, а тај римски наслов по пореклу је, у неку руку, зидарскинаслов. Симболички гледано, међутим, он врши функцију посредника успостављајући комуникацију између овога и виших светова. [4] У том смислу, дуга, небески мост, јесте природни симбол „понтификата, а све традиције јој приписују савршено подударна значења: код Јевреја, она је знак савеза Бога са својим народом, у Кини је она знак јединства Неба и Земље; у Грчкој она представља Ирис, гласницу богова; готово посвуда, у Скандинавији као и код Персијанаца и Арапа, у средишњој Африци и све до неких народа Северне Америке, она је мост који повезује чулни с надчулним светом.

Јединство двају моћи, свештеничке и краљевске, било је, с друге стране, код Латина приказано одређеним симболизмом Јануса, крајње сложеним симболизмом с вишеструким значењима; златни и сребрни кључеви су у истом односу представљали две одговарајуће иницијације. [5] Хиндуском терминологијом речено, реч је о путу брамана и путу кшатрија, но, на врху хијерархије се налази опште начело из којег оба пута добијају своја властита обележја, дакле, с ону страну њихове особености, јер ту се налази извор сваког правог ауторитета, у којем се год подручју вршио. Они који су уведени у Агарту називају се ativarna, то јест „с ону страну касти“. [6]

1200px Erma di guerrieri e Giano bifronte attr. a Bertoldo di Giovanni Andrea Sansovino e Giuliano da Sangallo

У средњем је веку постојао израз у којем су два комплементарна вида ауторитета била уједињена на начин који је вредан пажње: у то доба се често говорило тајновитој земљи која је називана „краљевством свештеника Јована“. [7] То је било време када су оно што бисмо могли описати као „спољашни покривач“ средишта о којем је реч творили добрим делом несторијанци (или они које обичавамо, с правом или не, тако називати) и сабејци. [8] Управо су се потоњи међу собом називали Mendayyeh de Yahia тј. Јованови ученици. У том погледу могли бисмо одмах приметити нешто слично: у најмању руку је занимљиво да су многе источњачке групе, врло затвореног типа, од исмаилита или ученика „Старца с Планине до друза из Либана, преузели исти наслов „Чувара Свете земље, попут западњачких витешких редова. У наставку ће нам несумњиво бити лакше да схватимо шта то може да значи. Чини се да је Сен-Ив пронашао најтачнију реч, можда тачнију него што је то и сâм мислио, када говори о темпларима Агарте. Да се не чудимо пред изразом „спољашни покривач“ који смо управо употребили, додајемо да ваља имати на уму чињеницу да је витешка иницијација била битно кшатријска иницијација. То, између осталог, објашњава премоћну улогу коју је у њој имао симболизам „Амора“. [9]

Какви год томе били коначни разлози, идеја особе која је истовремено свештеник и краљ на Западу није најуобичајенија премда се налази у самом извору хришћанства коју на запањујући начин приказују краљеви-маги. [10] Чак је у средњем веку највиша власт (барем споља) била подељена између папства и царства. [11] Једно такво раздвајање можемо сматрати обележјем неке непотпуне организације одозго, да се тако изразимо, јер не видимо да се јавља заједничко начело из којег би произлазиле и од којег би зависиле те две моћи; праву највишу моћ морамо, дакле, наћи негде другде. Чување једне такве поделе на истоку је, напротив, изнимно, а нешто те врсте једва да сусрећемо у неким будистичким идејама. Ту подсећамо на потврђену неподударност функција Буде и Чакравартија (Chakravartî) или универзалног монарха[12] између којих је, наводно, Шакјамуни морао да изабре.

Треба додати да израз Чакраварти, који нема ништа нарочито будистичко, веома добро пристаје, према подацима из хиндуске традиције, функцији Мануа или функцији његових представника: дословно, Чакраварти је онај који чини да се точак окреће“, тј. онај који, будући постављен у средиште свих ствари, управља њиховим кретањем а да сâм у њему не учествује, или који је, по Аристотеловом изразу, непокретни покретач. [13]

Посебно скрећемо пажњу на то да је средиште о којем је реч чврста тачка коју традиције сложно симболички описују као „Пол, јер се око њега окреће свет који се углавном приказује као точак, код Келта једнако као и код Халдејаца или Индуса. [14] Отуда и право значење свастике, знака који налазимо свуда, од Далеког истока до крајњег запада, [15] а који је битно знак Пола. Ту се недвосмислено први пут у модерној Европи упознајемо с њеним правим значењем. Савремени научници су, наиме, узалуд покушавали тај симбол објаснити најнеобичнијим теоријама. Опчињени неком врстом унапред одређене идеје, већина њих је хтела видети ту и готово посвуда другде само соларнизнак. [16] Ако је он то каткада и бивао, то је међутим могло бити само случајно и у изврнутом смислу. Други су пак били ближе истини сматрајући свастику симболом кретања. Премда није погрешно, такво тумачење врло је поједностављено јер се не ради о било каквом кретању, него о ротационом кретању око неког средишта или непомичне осе, а чврста тачка је, понављамо, тај најбитнији елемент на који се директно односи симбол о којем је реч. [17]

Ganzi monasterio d35

Можемо, стога, казати да улогу Краља света“ треба схватити  као уређујућу и регулаторну (присетимо се, такође, да посљедња реч нема без разлога исти корен као rex или regere), улогу која се може сажети у речима попут ‘равнотежа’ или ‘склад’, оно што у санскрту описује појам Dharma: [18] она у видљивом свету означава одраз непромењивости највишег Начела. На темељу истих размишљања можемо такође схватити зашто су основна својства Краља света“ „Правда“ и „Миркоји су само преиначени облици те равнотеже и склада у људском свету(mânava-loka). [19] И то је ствар од највеће важности, а упозоравамо на њу, осим ради општег значаја, и ради оних који се препуштају неким утварним страховима којих има и у књизи самога г. Осендовског као одјека његових посљедњих редова.

 

__________

[1] Миноj је код Грка био истовремено законодавац живих и судија мртвих. У хиндуистичкој предаји те две функције припадају одвојено Мануу и Јами. Они се уосталом приказују као браћа близанци што указује на то да се ради о удвајању јединственог начела уобличеног у два различита гледишта.

[2] То седиште „Сунчеве династије, сматрамо ли га симболичним, можемо упоредити с розенкројцерском Тврђавом Сунца и, такође, с Кампанелиним „Градом Сунца.

[3] Заиста, назив Браманска црква“ користила је у Индији само хетеродоксна и посве модерна секта Barhma Samây, која је настала почетком XIX века под европским и, посебно, протестантским утицајем, да би се потом врло брзо поделила у више супарничких огранака, а данас је готово посве угушена. Занимљиво је приметити да је један од утемељивача те секте био деда великог  песника Рабиндраната Тагора.

[4] Свети  Бернар каже да је „понтифекс, као што упућује етимологија његовог имена, нека врста моста између Бога и човека (Tractatus de moribus et officio episcoporum, III, 9). – У Индији постоји појам који се приписује ђаинистима и потпуно одговара латинском pontifex: то је Tîrthankara, дословно „онај који гради газ или прелаз; прелаз о којем је реч јесте пут Ослобођења (Moksha). Постоји двадесет четири Tîrthankara, колико и стараца из Апокалипсе, који, уосталом, такође чине један понтификални колегиј.

[5] По другом стајалишту, ти су кључеви, сваки за себе, кључеви великих мистерија и малих мистерија.  У неким представама Јануса две власти су такође симболички представљене кључем и жезлом.

[6] Напоменимо у том погледу да је друштвена организација у средњем веку на Западу пресликала установу кастā: клер се подударао с браманима, племство с кшатријама, трећи сталеж с вајшијама, а слуге са шудрама.

[7] О „свештенику Јовану“ се посебно говори у доба Луја IX Светог, у вези са путовањима Пјан дел Карпина (Giovanni da Pian del Carpine) и Де Рубруквиса (Willielmus de Rubruquis). Оно што је закомпликовало ствар јесте да, по некима, наводно постоје четири особе с тим насловом: на Тибету (или Памиру), у Монголији, Индији и у Етиопији (ова, пак, има веома широко значење). Но, вероватно је овде само реч о различитим приказима исте моћи. Говори се такође да је Џингисан хтео да нападне краљевство свештеника Јована, али га је овај одбио бацивши муње на његову војску. Најзад, од раздобља муслиманских инвазија, свештеник Јован је изгледа престао да се појављује, и споља га представља далај-лама.

[8] У средњој Азији, и посебно у области Туркменистана, пронађени су несторијански крстови који су по облику веома слични витешким крстовима; неки од њих, уз то, носе у средишту знак свастике С друге стране, треба приметити да су несторијанци, чије су везе с ламаизмом по свему судећи неспорне, имали важан утицај, иако доста тајновит, од почетака ислама. Сабејци су пак вршили снажан утјецај на арапски свет у доба багдадских халифа. Сматра се такође да су управо код њих уточиште пронашли посљедњи неоплатонисти, након боравка у Перcији.

[9] На ту смо појединост већ указали у нашој студији Дантеов езотеризам.

[10] Мт, 2:1, Rеgi magi.

[11] У старом Риму, напротив, Imperator је истовремено био Pontifex Maximus. Муслиманска теорија халифата такође сједињује две власти, барем у извесној мери, као и далекоисточна идеја wanga.

[12] На другом месту обзнанили смо постојање аналогије између концепције Чакраватија и империјалне идеје код Дантеа чији трактат De Monarchia у том погледу овде треба споменути.

[13] Кинеска традиција користи, у сасвим упоредивом смислу, израз Непроменљива средина. Ваља  напоменути да се  према масонском симболизму Мајстори окупљају у Средишњој Соби.

[14] Келтски симбол точка сачуван је у средњем веку. Његове бројне примере можемо пронаћи на романичким црквама, а чини се да је и сама готичка розета изведена из њега јер постоји повезаност између точка и симболичног цвећа, попут руже на Западу и лотоса на Истоку.

1164px Chartres Rose du transept Nord 2

[15] Исти тај знак није био стран ни хришћанском херметизму: у старом кармелитском манастиру у Лудуну видели смо веома занимљив симбол, вероватно из друге половине XV века, у којем свастика, заједно са знаком --- (отприлике: IXXI) о којем ћемо говорити касније, заузима једно од најважнијих места. Корисно је овом приликом напоменути да кармелити, који су дошли с Истока, приписују утемељење свога Реда Илији и Питагори (као што масонерија своје утемељење приписује Соломону и чак Питагори, што је веома занимљива сличност). С друге стране, неки сматрају да су у средњем веку имали иницијацију веома сличну темпларској, као и монаси Реда Милости. Знамо да су потоњи своје име дали једном ступњу шкотске масонерије о којем смо доста говорили у Дантеовом езотеризму.

[16] Иста  се  примедба  односи  и  на  точак на чије смо право значење управо указали.

[17] То наводимо само како бисмо подсетили на мњење, још фантастичније, које свастику сматра примитивним оруђем намијењеном стварању ватре. То што је тај симбол понекад био повезиван с ватром, јер је познат као знак Агнија, било је из сасвим других разлога.

[18] Корен dhri битно изражава идеју стабилности. Облик dhru који има исти смисао, корен је речи Dhruva, санскртског имена Пола, а неки му приписују и грчко име за храст, δρυς. На латинском, уосталом, иста реч robur истовремено означава храст и снагу или чвстину“. Код друида (чије име се можда треба читати dru-vid, уједињујући снагу и мудрост) као и у Додони, храст је представљао дрво света, симбол чврсте осовине која повезује полове.

[19] Овде треба подсетити на библијске текстове у којима су Правда и Мир уско повезани: „Justitia et Pax osculatae sunt“ (Пс, 84:11), Pax opus Justitiae“, итд.

 

Извор: René Guénon, Le Roi du Monde, Paris, 1927.